Inspiracijski Mrak

fotka by Ivsha

fotka by Ivsha

Text napisao: Andraž

Pročitajte, pa ako vama se čini stavite negdje na gelender. Bilo je napravljeno na dah na poslu; tolko da se zna kako me inspirirao ovaj džir.

Da se malo raspišem; ovaj Mrak je bio Mrak!

Znači, loše sam procjenio sve stvari koje sam htio obaviti, pa sam kasnio. Kako sam jurio kroz
Pantovčak shvatio sam da sam uzeo pogrešanput gore, koji je bio i sporiji plus dulje u grad sam
morao iči da samdošao na njega zbog čega sam napravio jedan krug u onim jednosmjernim ulicama.
Na putu sam nazvao Gorana koji mi se srečom javio, pa sam gazamolio da mi uzme karton, jer
start nije bio na parkingu pa sam znao da imam koju minutu fore dok svi dođu do tamo.
I tako sam se ultra brzo spremio i dojurio na nasip vičuiči: >>Lino, brifing molim!<< - ovu  kartu
sam vidio jednom na brzake prošli tjedan, a od kada su dodali još jednu kt nisam uopče gledao stazu.

1.kt je bila na Plavoj pečini, isto kao prošli put, samo sa druge strane. Tako da opet nisam znao
točno gdje to je. Preči smo morali jedan greben, spust u dolinu i po dolini gore a onda je pečina bila
na desnoj strani. Na startu sam preuzeo vodstvo jer su svi jednostavno startali sporo.
A onda šok, klizilo je za popizdit, morali smo se penjat po snjegu i bilo je ružnije negošto sam očekivao.
Na put i po putu i Lino več viče: “ljevo, ljevo!”.Pa kuda ljevo, jebo te?? Uzeo je neku kraticu pa sam se
opustio i zaljepio mu se na pete. Kako smo došli na greben ja ubrzam i ludo se zjurim dolje. Na put
sam došao za dlaku  ispred grupe koja je trčala oko grebena, tako da je vjerovatno varianta okolo
bila bolja. I onda po putu. Super sam se osječao pa sam ubrzao i izgubio druge iz vidika.

A kuda sada, rekao sam si? Put je išao malo po dolini, malo iznad nje i jednom mi se činilo da
bi mogao več skrenut, pa sam se zaustavio i gledao desno, dok nije došao Lino iza krivine pa sam
mu viknuo: “Kuda?” On meni:” Još dalje!”, pa sam išao još dalje! 200m dalje je viknuo desno,
pa sam se vratio natrag, tako da sam na kt došao 3. nakon Lina i Edija, drugi su bili malo iza.

A onda penjanje… onaj ludi spust koji smo napravili prošli put do plave pečine smo sada uzeli gore.
Jao kako gadno! Malo sam sljedio kao treči,onda kao drugi i malo vikao na Lina i Edija, malo sam
vikao na ljude koji su se penjali prema prvoj kt: “U zaklon, Nijemci dolaze!!”(ovaj red lampi u noči
je koma), a kada nas je stigao četvrti sampreuzeo vodstvo jer ako ja ganjam idemo svi brže.
Pa sam ganjao. A Lino je vikao: “Na put!”. Pa gdje je put, jebote! 🙂 Vidio je on put ispod snjega, ja
sam išao samo po nekim stopama a te su išle ljevo-desno. Ovaj Lino mora imati imat neki ultrazvuk
ugrađen u ove njegove svemirske inov8-ice. No, kako smo se popeli, na ravnici sam gazio snjeg preko
koljena ali imao sam snage pa sam opet ubrzao i malo se oddaljio a nakon pređenja trase penjače je
bio spust, gdje me je Lino sa ekipom opet prestigao jer je išao preciznije. Ja jednostavno nisam znao
uzeti pravi smjer. Več na nekoliko ovih Mraka je bio mojproblem to, što sam prestao gledati kartu.
Ne da mi se, samo mi se trči. I zbog toga sam ovisan o pomoči nekoga, a to je uvjek Lino, koji
ima bolji osječaj nego ja.

No, spust nas je vodio pored kamenoloma, gdje smo se penjali na prvom Mraku i znao sam, da je
tamo jedan putič kojeg je nužno pronači pa sam zbog toga ljepo sljedio Linu do kamenoloma, a
tamo sam ga opet prestigao vikući: ” Ajmo, moramo ganjat!” na šta on: “Pa koga?”,
a ja: “Pa vrijeme!” 🙂 Ne smiju nas opet svi ulovit!”(baš smo jih fino izgubili na ludom spustu).
I projuro sam niz asfalt i opet dobio nekoliko metara fore. Na asfaltu sam i zapamtio stazu do
kraja, pa sam kartu i kompas spremio u džep, šta je bilo totalno intuitivno i pokazalo se za
genialno, jer sam kako sam se spustio iz asfalta, zjurio na zaleden potok prekriven sasnjegom.
Pokliznuo sam i prebio sa ljevom rukom (gdje držim kartu i kompas) led i namočio ruku do
pola lakta u vodu. Hladno. Jako hladno. A onda penjanje gore. Strmo. Jako strmo.
Nema variante da se tamo popnem kada nema snjega! A sada je zemlja bila fino tvrda a snjeg se
fino kompromirao pa je išlo, iako je bila skoro vertikala. Polako sam se penjao i pospremio  rukavicu
u džep, šta je trajalo jer nisam imao džepa na jakni i istodobno desnu ruku koristio i kao cepin.
Tako sam došao na put i sada je bilo treba po putu… šta ja znam… 3 km. Kako trčim na put se
paralelno meni popne trojica. Vidio sam samo Linu ali morao je biti još Edi a za trečeg ne znam.
Opet su uzeli bolji azimut, a vjerovatno i manje strmi teren.

Uf! Ovo postaje frustrirajuče, rekao sam si i ganjao dalje. Dva raskrižanja, vodio sam i dobro sam
sve prošao i počeo opet dobivati prednost. I onda trčim. I guram. I gazim.Pa gdje je ova kt??
Kt 2. je stajala na kučici desno od puta. Nisam imao pojma kako blizu puta je kučica, da li je snjeg do
nje ugažen ili šta. Pokušavao sam shvatiti izohipse i prepoznati teren ali sve šta sam shvatio,
bilo je to,  da sam negdje blizu. Ništa. Iza kučice je skoro raskrižanje, ako ju promašim, ono če me
zaustaviti,  rekao sam si (sve to uz trčanje).
U jednom trenutku sam i ugasio lampu i pogledao natragau nadi da če me neka lampa smiriti da
nisam predaleko, ali nisam nikoga vidio. I tako odjednom ugledam oznaku za križanje puteva na drvu. Sranje. Okrenem se natrag, i ugledam kučicu 30 m iza. Sreča.

Do nje i 20 m natrag po putu i u trenutku kada sam se počeo grist koljena u uzbrdici, križao sam se sa Linotom i Edijem. I onda opet guranje gore. Guram, guram, biram put gdje mi se čini da je manje
snjega ili gdje su životinje išle a bilo je puno sljedi i na jednom mjestu i puno lišča ispod smreke,
očito je nešto spavalo tamo. Nakon toga životinje i namirišem. Pa spavalo je tu nešto skoro! Po mirisu
sudječi nije bila srna, nego svinja. I nakon toga mi je ta svinja dala za pravo kako je tamo iz tame nešto počelo kruliti u mene. Kruliti preteči, čini mi se.

Odmah sam zakašljao, da me se čuje, i vratio se 10 m željan društva, tolko da sam bio malo ispred Lina i Edija. I opet smo se penjali dalje a svinje smo čuli desno kako nekamo idu.
Kako se penjemo snjeg je postajao gadniji i Lino nešto kaže u smislu greben  je ljevo, a več na startu mi je rekao da se nada da računa da če greben biti ispuhan. Pa sam išao ljevo.
Na put smo tako  došli istodobno, samo ja malo ispod njega pa sam se opet zajurio spuštajuči životinjske zvukove i vikati na Edija – Upriiii!  – kako sam ga prestigao.

Uhvatio sam Lina i sljedio ga i skupljao snage i dah jer sam znao da je finišasfaltiran i vrlo dug,
a sjetio sam se kako je Lino finiširao tamoprema Grafičaru 2-3 mraka natrag.
Kako se popnemo do ceste postalo je taaaako hladno … neopisljivo kakva promjena.
Tamo smo obojica ubrzali, samo što sam ja malo više i polako sam ga prešao.
Kako samtrčao me uhvatio bol tamo u trbuhu, bodež ga zovem ja,ne znam kako ga vi.
Bio je spust po cesti i od napenjanja na uzbrdici i od tresljajana cesti me počelo boljeti. Nisam se brinuo jer mi nije bio problem biti drugi ali rekao sam si dok mogu, mogu,i gurao sam.
I uspjeo sam preči nizbrdicu a na usponu prema Snježni kraljici bilo je malo lakše(oko bola, a fizički
sam gagao). U zgradu sam ušao dišuči širom otvorenih ustiju, a unutra jih nisam mogao zatvoriti jer
su bila smrznuta!

1.22′!! Duplo duža utrka nego inače. A bilo je i skoro 1000 m, rekao je Lino. Najteža od svih u svim pogledima! Išao sam straga, presvukaose i onda naručio čaj za nas tri (Edi je došao brzo iza nas).
Došle sujoš cure koje su nas bodrile kada smo došli na asfalt, znale su šta je Mrak i rekle su da nema nikoga iza! I stvarno, tek kada sam popio čaj,došao je četvrti. Bilo je gadno, a mi smo orientacisti, šta još da kažem! 🙂

Gore se nisam dugo zadržao, a onda je sljedio najbolji dio svega: Spust sa Edijem. Ljudi su nešto pričali
o busu, koji vozi svaki sat, a ja sam samo debelo gledao. Ljudi su ludi. Znate kakav predivan spust!
Edi prvi i ja uživajuči gledati ga, kako sposobno se kreče u nadi da i ja izgledam tako.
Na snjegu nema potrebe po opreznosti, sve rupe se izravnu, snjeg te perfektno koči da možeš biti totalno opušten, samo malo paziš na koljena, svako tolko se malo pokliziš po peti ali sve je dio plana. Kakva jurnjava.

Absolutno najbolji mrak. Ikada.

Ps.: Pola ovog meda je od Linota (ali donja polovica, zbog toga sam ga ja prvi uzeo)

alt

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.